Aleksandar Bata Jovanović (1997) je vizuelni umetnik iz Beograda. Diplomirao je na Fakultetu likovnih umetnosti, gde trenutno pohađa master studije. U svom radu kombinuje muziku, fotografiju i slikarstvo, istražujući teme arhitekture, tekstura i portreta, koje se dosledno provlače kroz sve medije kojima se izražava. U okviru fotografske prakse oslanja se na klasične žanrove kao što su arhitektura, portret i mrtva priroda, koje interpretira savremenim vizuelnim jezikom.

„Trudim se da, kroz pronalazak odgovarajućih osoba za određenu temu, prenesem moje viđenje unutrašnjeg sveta koji svaka žena nosi u sebi, a svakodnevno ga suočava sa stvarnim svetom oko sebe. Trudim se da na simbolički način dočaram maštoviti i dualan unutrašnji svet žene, kroz detalje kao što su kostim, gestikulacija, rekviziti.“

Jakov Milošević pohađa Grafičko-medijsku školu. Bavi se pretežno dokumentarnom fotografijom. Radi kao fotorepoter u novinskoj agenciji ,,Kurir”.

Jovan Stanišić je programer, koji se bavi se hobistički bavi analognom fotografijom već nekoliko godina, i posebno uličnom fotografijom.

„Ovu mini seriju bih nazvao Kosidba za flašu piva, koju sam fotografisao nakon perioda obilnih padavina, kad je moj kraj bio potpuno obrastao travom i ostalim rastinjem. Na fotografijama su Romi koji su samoinicijativno došli da kose. Privukao me je dim koji je ispuštala stara kosilica i prišao sam im, želeći da ih fotografišem dok rade. Na fotografijama se vidi i „nadnica“ koju su dobili nakon kratkog ćaskanja, kada su mi rekli da bi voleli da popiju pivo. Ta „nadnica“ je na zajedničkoj fotografiji završila mlađem kosaču na čelu.“

Kristina Jevtić (2000) studira istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Ljubav prema fotografiji gaji od malena, a od svoje 18. godine ozbiljnije je zakoračila u svet fotografije. Kroz ovaj medij izražavam svoje viđenje sveta i kreativnosti. Pored fotografije, bavi se i pisanjem, što joj pomaže da dodatno izrazi svoje umetničke ideje i osećanja. Kroz svoj rad nastoji da prikaže posebne trenutke i emocije, koristeći kameru kao sredstvo komunikacije i umetničkog izraza.

Milan Stanković Kabe kao profesionalni fotograf pokriva više fotografskih oblasti, kroz koje često komunicira „dokumentarnom blendom“.

Milan Todorović, po zanimanju softverski inženjer, hobistički se bavi fotografijom već 10 godina. Kao inženjer dugo ga je interesovalo tehničko eksperimentisanje fotografijom i opremom, te je nekoliko godina eksperimentisao sa analognom opremom i fotografijom na filmu u različitim formatima. Trenutno koristi digitalnu opremu i eksperimentiše sa savremenim alatima za obradu fotografije. 

Milica Matović, specijalni pedagog po struci, fotografijom se bavi amaterski već 10 godina. U svom radu najčešće se usmerava na društveno angažovanu i dokumentarnu fotografiju, kroz koju istražuje teme pravde, zajedništva i otpora. Fotografija joj predstavlja sredstvo za svedočenje i izražavanje, posebno u kontekstu društvenih promena.

Natali Despotović se bavi se eksperimentalnom fotografijom i vizuelnim pripovedanjem koje istražuje granicu između sna i stvarnosti. Kroz svetlo, atmosferu i lične rituale, beleži ono što je prolazno, neizgovoreno i unutrašnje. Njena praksa je duboko intuitivna, ukorenjena u osećanju tišine i u čežnji da svet gleda kao simbolički pejzaž. Fotografija mi je prostor za transformaciju, unutrašnju i vizuelnu.

„U satima kada svet još ne zna da li sanja ili se budi, nebo postaje ogledalo unutrašnjih stanja. Ovaj triptih nastao je u zoru, u trenutku tišine između noći i dana, kada svetla gube svoju čvrstinu, a oblici postaju osećaji. Svaka fotografija prikazuje drugačiji sloj tog neba: žar prošlosti, hladna prisutnost Meseca i krvavo predosećanje onoga što dolazi. Portret u prirodi zatvara krug, telo u svetlu koje ne pripada ni jednom vremenu, već prostoru između stvarnosti i sna. Ovo je vizuelni dnevnik unutrašnjih pomeranja, zabeležen svetlom.“

Nikolina Stoisavljević (2002) po struci je grafički dizajner, a u okviru njenog vizuelnog izraza, fotografija zauzima posebno mesto. Često postaje produžetak njenog dizajnerskog razmišljanja, način da uoči kompoziciju, ritam i emociju u svakodnevnim prizorima. Privlače je prizori koji spajaju tišinu i kretanje, svetlo i senku.

„Ove fotografije su moj način da svakodnevne trenutke posmatram iz drugog ugla.“

Vladimir Opsenica je freelance art direktor, grafički dizajner i fotograf. Kao profesionalni fotograf sarađivao je sa brojnim institucijama, nevladinim organizacijama, umetničkim kolektivima i pojedincima. Među njima se ističu: Bitef Teatar, Bitef Festival, Oktobarski salon, Kulturni centar Beograda, Muzej savremene umetnosti Beograd, FLU, ULUS, Kulturni centar REX, Magacin MKM, Stanica – servis za savremeni ples, CZKD, Pozorište na Terazijama. Fotografija mu je i sredstvo za promišljanje društvenih margina, ne kao mesta bola i tuge, već kao prostora potencijala za dekonstrukciju ustaljenih pogleda na svet. Fotografija ga inspiriše kao jezik koji se neprestano iznova rađa, raste i oblikuje kroz poetike svakog autora.